BARI MU NIKADA NISU OPROSTILI Evo šta je sve Ljupko Petrović otkrio za „Blic“ pred završetak karijere

0
6635

Ljupko Petrović, jedini srpski fudbalski trener koji je uspeo da postane prvak Evrope, sa Crvenom zvezdom 1991. godine, najavio je penzionisanje. Dojučerašnji strateg Levskog iz Sofije, odlučio je da se rastane sa bugarskim klubom i, najverovatnije, stavi tačku na neverovatnu karijeru, koja je obuhvatala rad na četiri kontinenta – zapadnoj i istočnoj Evropi, Južnoj Americi, Aziji, Africi.

Poznajući odlično ovog vrsnog stručnjaka, bili smo iznenađeni vešću iz Bugarske. Znajući Ljupka, penzija je za njega, barem do juče, bila tabu tema. Štaviše, ljutio se na pomen toga.

– Došlo je do toga da razmišljam da ostavim trenerski poziv. Fudbal je moj život, ali mogu da mu pomognem na drugi način. Zdravlje mi je sada na prvom mestu, dok pričamo stižu me emocije, kada me pitate da li ću se penzionisati. Nije mi lako – uz uzdahe kaže Petrović za “Blic”.

Nejasno je šta je pošlo po zlu, kada je Levski lider na tabali bugarskog šampionata. Možda je Ljupko odlučio da ode u velikom stilu, ostavivši iza sebe drugome prvoplasirani tim?

– Evo upravo sam na putu za Sofiju, gde ću da se sporazumno rastanem sa Levskim. Ostavljam ekipu na prvom mestu. Mislio sam da ćemo ove godine da uradimo krupnije stvari, s obzirom na to da nisu bili pet-šest godina državni šampioni, a i ispadali su u prvim kolima u Evropi. Ali, ne poklapamo se u mnogim stvarima. Nisam imao uticaja na dovođenje igrača, što je, između ostalog, prevagnulo da donesem odluku. Inače, tokom ovih pet meseci non-stop su me menjali, i u medijima, odlučio sam da presečem i da ne ugrozim i zdravlje.

Nikada niste dobili u svojoj državi tretman koji ste itekako zaslužili. Svojevremeno ste izjavili da vam Bari i titulu šampiona Evrope mnogi nikada nisu oprostili?

– Tako je, nisu mi oprostili jer bilo momenata kada sam u Evropi, Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori, pa samostalnoj Srbiji, bio na vrhu, nisu me zvali da budem selektor. Jesu, doduše jednom, kada su se svi moji zlatni igrači oprostili od nacionalnog tima, tu mislim na Mihajlovića, Jugovića… Možda su se plašili da ne napravim još nešto krupno, a bih, sigurno, verujem da bih bio prvak Evrope. Ispade da sam svuda bio više poštovan nego u svom Savezu.

Ko vas je to saplitao da zaokružite uspešnu karijeru preuzimanjem funkcije selektora državnog tima?

– Ne mogu da kažem tačno odakle je vatar duvao, a bio je, Boga mi, orkanski. Svačime su se služili. Mnogi su me ogovarali. Krivo im je što sam uvek imao jasan stav u životu. A, bode oči i ta titula prvaka Evrope. Kod nas se uspeh ne prašta, čudan smo narod.

Provlačilo se po javnosti da volite boemski život, kapljicu?

– Kada kod nas žele nekoga da odstrane, kažu da voli da popije. Stvarno, to je jedna katastrofa! Šalim se, ustvari to je smešno. Tačno je da volim život, šta je tu problem… Pa ko ga ne voli? Samo roboti. Uostalom, to me nije sprečilo da osvajam titule, ali ne vredi sada o tome, to ja kao da mokrite uz vetar.

Čini se da je ljubomora, u vašem slučaju, bila giljotina?

– Dok nisam sa mojom Zvezdom osvojio Kup šampiona, svi su bili blizu mene, tapšali me, govorili “Ljupko moj ovo, Ljupko moj ono”. E, kako sam postao šampion Evrope, počela je zavist. To je, na veliku žalost, naša karakteristika.

Gde ste pogrešili u karijeri, zbog čega se kajete?

– Pogrešio sam što nisam ostao u Zvezdi i postao i prvak sveta. To mi je najveća greška.

Na šta ste ponosni, pored planetarnog uspeha sa Crvenom zvezdom?

– Bilo je tu nekoliko uspeha na koje sam baš ponosan. Dobro, Zvezda je tu, naravno, broj jedan. Možda mi je nabolji potez bio kada sam iz Osijeka preuzeo da treniram Spartak, sa kojim sa ušao u tadašnju Prvu ligu. Potom sam pogodio prelaskom u Vojvodinu, sa kojom sam postao šampion Jugoslavije, a iz Novog Sada sam i došao u Zvezdu. Radio sam u Kini, osvojio Kup sa Šangajem. Sa Levskim imam duplu krunu, sa Liteksom sam osvojio Kup Bugarske. Sve to, naravno, nije približno uspehu sa Zvezdom.

Čini se da ste negde ipak imali i pogrešne procene u odabiru klubova.

– Meni je fudbal život, pa mi, istina, nije bilo toliko važno da li radim u velikom ili malom klubu. Završio fakultete, doktorirao, a kad nisam radio, prihvatao sam prvu ponudu pošto se nisam plašio posla. Ipak, to mi je bila druga životna greška, trebalo je da hladnije glave odlučujem gde ću da radim. Ali, stvarno se ne kajem. Zadovoljan sam svojom karijerom.

Ko vam je bio ljubimac, za sve ove godine koliko radite?

– Najviše sam voleo onaj naš zlatni tim iz Zvezde. On je moje mezimče. Nikada nisam nikoga izdvajao, nekad je umeo da me razveseli Pančev, drugi put Dejo, pa Miha. Međutim, Jugović je možda imao malo posebno mesto u mom srcu, valjda zato što je bio baš mlad kada sam ga doveo iz Rada. Ali, nisam ga protežirao, njega sam, ustvari, najviše maltretirao.

Najbolji fudbaler koga je Ljupko trenirao?

– Uh, kako je to teško. Možda Davor Šuker, koga sam učio u Osijeku. Ali, strašni igrači su bili Siniša Mihajlović i Slaviša Jokanković sa kojima sa osvojio titulu u Voši. A, tek u Zvezdi… Majstori Prosinečki i Savićević, pa Pančev najbolji strelac Evrope. Belodedić je jedini sa Balkana koji je dva puta osvojio Kup šampiona, i to sa klubovima iz takozvanog istočnog bloka. Pa Juga… ma bio je to čitav jedan kolaž igrača, koji su svake godine mogli komotno da budu proglašavani za najbolje na Starom kontinetu.

Zvezda, posle 25 godina, od plus 50 miliona maraka, do minusa 50 miliona evra?

– Crvena zvezda je u moje vreme bila najposlovniji kolektiv u Jugoslaviji, shvatate li to? Imala je najviše para. Pa javna je tajna da je Zvezda u ratnim vremenima finansirala i državu, u nestašici. Imala je Zvezda i mnogo više para nego što se pričalo. I posle tih zlatna vremena, ovakva dubioza. Neverovatno, i meni neobjašnjivo. Nije ovo dobro, uopšte.

Kada smo se sreli u Bugarskoj pre 15 godina, zvali su vas “Kasmetlija”?

– Hahaha, tačno. To znači srećnik, srećan čovek. Valjda što sam stalno nasmejan i volim da se šalim, mada ima veze i sa poslovnom srećom. Kada je bilo najteže, uvek sam dobijao utakmice.

Gde nestade naš kvalitetni reprezentativni fudbal?

– Otišao je dođavola. Vidim da se sada lagano penje, drago mi je zbog toga. Što se tiče prošlih vremena, uvek smo imali talente i kvalitetnu reprezentaciju. Negde su se pravile greške, kod seniora definitivno. Ovi naši kada odu preko grane zadovolje se određenim stvarima, pa polete i onda ne pružaju ono što im je obaveza. Još više sam razočaran, kada vidim kakve rezultate beleži Hrvatska, plasira se na skoro svako prvenstvo. A, mi… Em smo brojniji, talentovani možda i više od njih, pa ništa. Fali nam patriotizam, definitivno.

Kako ćete bez “užarene klupe”?

– Zna se, fudbal je moja prošlost, sadašnjost i budućnost. Radiću nešto u fudbalu, odlaziću na utakmce, praviti analize. Pratiću igrače i neke klubove. Videćemo… – zaključio je Ljupko Petrović.

(Veljko Ivanović)

Izvor i foto

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here