Irak i jedna od najlepših fudbalskih priča svih vremena

U teškim vremenima Irak dobar u fudbalu – Da, Lester jeste osvojio Premijer ligu i, da, to jeste šokantno iznenađenje. Da, Grčka jeste 2004. godine postala šampion Evrope i, da, to jeste šokantno iznenađenje. Ali ni jedni ni drugi, tokom svojih neverovatnih nizova pobeda, nisu razmišljali ni o čemu drugom do o fudbalu. Nisu, na primer, osluškivali neprestano vesti iz domovine, čekajući sa grozničavom zebnjom da li će i neko od njihovih najmilijih biti na spisku preminulih. Jer, dok je Irak, mimo svake sportske logike, osvajao Azijski Kup, zemlju je razdirao brutalni građanski rat.

Deset godina je prošlo otkako je Irak, čije je uopšte kvalifikovanje za turnir smatrano iznenađenjem prve vrste, osvojio Azijski kup i postao prvak najvećeg kontinenta.
Žorvan Vieira, Brazilac, prihvatio je posao selektora bez, kako je i sam rekao, prethodnog razmišljanja. Da jeste razmislio, sasvim je verovatno da bi pobegao glavom bez obzira.

Irak je 2007. godine bio razorena zemlja. Sirija pre Sirije. Uništavao ga je građanski rat čiji kraj je delovao neuhvatljiv kao kraj duge. Nije previše vremena prošlo nakon invazije američkih trupa kao deo odmazde posle terorističkih napada na Sjedinjene Američke Države 2001. godine, 11. septembra.

Reprezentativci, koji su predstavljali različite verske grupe i etničke zajednice, dobijali su pretnje smrću. Svi do jednog. Svi do jednog su videli člana porodice ili nekog prijatelja ubijenog. Samo u Bagdadu stotine civila je ubijano svakog dana. Zemlja se de fakto raspadala.

Vieira je dugo radio kao trener u severnoj Africi, vodeći između ostalih velikane Vidad iz Kazablanke i Zamalek iz Kaira. U to vreme je prihvatio islam.

U poslednjem minutu angažovao ga je haotični irački fudbalski savez koji nije imao novac, nije imao ligu i, shodno tome, praktično nikakvu veru da Lavovi Mesopotamije mogu da prođu grupnu fazu takmičenja. Još jednom, sama činjenica da su igrali na kontinentalnom šampionatu na Tajlandu, Maleziji i Indoneziji bila je čudesna.

Kada su stigli na aerodrom na Tajland, fudbaleri, među kojima je naravno bilo i Sunita i Šiita, upalili su telefone. Nur Sabri, golman selekcije, stropoštao se na pod u agoniji gotovo istog trenutka. Kada su ga saigrači podigli videli su ga kako nekontrolisano plače. Njegov brat je poginuo. Selektor Vieira mu je ponudio da se vrati kući, ali je ovaj to odbio.

„Ne, treneru. Ne postoji sada ništa što mogu da uradim“, rekao je.

Niko nije očekivao ništa od Iračana, u kojem je uvek bilo talentovanih fudbalera. A onda se čudo – da, čudo – dogodilo. Irak je počeo da ređa pobede. Australija je pala u grupnoj fazi, Vijetnam u četvrtfinalu. Na redu je bila Južna Koreja, najbolja ekipa Azije.

Svaku pobedu pratilo je ubistvo u domovini. Reprezentacija je predstavljala nešto što su zaraćene strane mrzele – ujedinjeni Irak, ili makar viziju ujedinjenog Iraka, oslobođenog netrpeljivosti, netolerancije, mržnje… Navijači koji su slavili i pratili mečeve bili su njihova meta. Posle meča sa Južnom Korejom, njih 50 je poginulo u eksploziji automobila bombe.

To je bilo previše. Tim je bio spreman da odustane. Međutim, majka 12-godišnjeg Hajdera, koji je ubijen u sladoleddžinici u sunitskom Mansuru, dala je emotivan intervju za iračku televiziju. Zarekla se da neće sahraniti sina dok Irak ne osvoji titulu.
Um Hajder (Majka Hajder na arapskom) i njena molba igračima da nastave bili su dovoljni da ovi to i učine.

„Morali smo da pobedimo za irački narod“, rekao je godinama kasnije Vieira britanskim novinarima. „Reči ove majke dale su nam snagu i bes koji su nas vodili do pobede. To je bila pobeda za nju i za njeno dete“.

Junis Mahmud je postigao jedini gol u finalu protiv Saudijske Arabije i tim se, uprkos pretnjama i bezbednosnim rizicima, trijumfalno vratio u Irak. Na aerodromu ih je sačekao premijer, ali i Majka Hajder, kako su je tada već svi oslovljavali. Trofej je uručen upravo njoj.

Nakon nezamislivog trijumfa, nasilje i sukobi su se stišali u Iraku. Ali fudbal ne može da popravi život, može samo da ga ulepša. Sa uzdizanjem Islamske države, haos se vratio u Irak.

Ali ponos i radost, kao i, makar privremeno, ujedinjeni Irak, ostaće zauvek vezani za jedan od najvećih, najneočekivanijih i najneverovatnijih trijumfa u istoriji ovog, ali i svih ostalih sportova.

Izvor i foto RTS

Započnite diskusiju

Ostavi komentar