Ivan Ribać, nekadašnji bokserski šampion: Boks me je ZAŠTITIO od KRIMINALA!

U vreme devedesetih, jedino se u školu boksa upisivalo besplatno, to teško vreme nosilo je mnoge izazove za svakog od nas, ali, srećom upoznao sam prave ljude koji su me izveli na dobar put * Mnoge životne lekcije naučio je od glumca Dragana Gage Nikolića * Predsednik Vučić je čovek koji voli boks i izuzetno se razume u plemenitu veštinu. Puno nam je pomogao u tim teškim godinama, kada smo osvajali trofeje, jednom rečju, spasao je Bokserksi klub Radnički dubokog posrtanja

Bokserski kritičari su kod njega pre svega izuzetno cenili viteštvo i hrabrost koju je pružao na ringu. U mnogobrojnim sportskim iskušenjima i izazovima kojih je bilo tokom devedesetih godina, gde se svaki ozbiljniji majstor ringa smatrao velikim mangupom tog vremena, braću Ribać, Ivana i Dejana, muka je naterala da uđu u ring. Lepe dane detinjstva proveli su u glavnom gradu Libije, gde su im roditelji bili na privremenom radu. Ipak, u Srbiju su se vratili baš u ono ludo vreme kada je na ulicama prestonice vladao opasan kriminal. Velika finanijska a i moralna kriza odvukla je mnogu decu na stranputicu. Videvši da i njima preti sličan scenario golobradi dečaci koji su tada imali nepunih sedamnaest godina odlučuju se na veliki životni korak. Sportsko društvo Radnički odnosno bokserski klub postaju njihov novi dom. Doduše, mlađi Dejan je bio talentovaniji ali je Ivana nosila neka neverovatna energija. Taj borbeni duh ga i dan danas ne napušta. U međuvremenu, Ivan Ribać je završio DIF, potom master na Političkim naukama, nepune dve godine je bio i poslanik u Skupštini Srbije a uskoro se sprema i za odbranu doktorata na Političkim naukama, kod profesora Dragana Simeunovića. Jedan je od retkih intelektualaca u svetu domaćeg boksa. Zajedno sa bratom Dejanom, koji je danas pomoćnik predsednika gradske opštine Vračar, odlučuje da otvori školu boriličakih sportova,,Braća Ribać”. Ove praznične dane Ivan Ribać će provesti sa svojim najbližima, u krugu porodice.

 Šta za Vas lično znači Uskrs?

-Uskrs je za moju porodicu pored Božića bio i ostao najlepši praznik. To je događaj kome se svi istinski zajedno radujemo. Uskrs nam daje neku posebnu snagu snagu, želju, volju da se izborimo sa svakodnevnim nedaćama. Da jedni drugima verujemo, pomažemo. Ovaj dan nas podseća na sve one muke koje je Hristos doživeo i na kraju stigao do večnog spasenja. Daje nam snagu da se nikada ne predajemo već da nastavimo da se borimo. Ovaj veliki hrišćanski praznik ću provesti u krugu porodice, kod majke i sa bratom, sa njegovom decom i mojim sinovima. Uskrs, to je praznik, koji nam je očuvao veru.

Posle, više nego uspešne bokserske karijere, u kojoj ste osvojili mnoge medalje i trofeje okrenuli ste se drugim životnim vrednostima?

-Posle završene karijere u boksu odlučio sam da se posvetim školi. Zavoleo sam knjigu, najpre sam završio fakultet, stekao sam zvanje akademskog građanina. Uporedo sa tim, počela je ozbiljno da me zanima politika. Ušao sam u politiku čistog srca u želji da pomognem koliko mogu, pre svega ljudima koje cenim i poštujem i naravno mojoj zemlji. Jedno vreme sam bio pomoćnik direktora carine a onda sam dobio poziv od predsednika Aleksandra Vučića da predstavljam naš narod u Skupštini Srbije. Ponosan sam na činjenicu da sam skoro dve godine bio narodni poslanik u parlamentu. Naravno, svaki slobodan trenutak koristim da odem do bokserske sale, da održavam mentalnu i fizičku snagu koliko god je to moguće.

Ranije, dok ste vi boksovali imali smo odlične boksere a malo para za taj težak sport. Danas je situacija obrnuta?

-Tih devedesetih godina kada smo se moj brat Dejan (juniorski vicešampion sveta iz Argentine) i ja zajedno sa roditeljima vratili u Beograd a nakon dvanaest provedenih godina u Libiji, gde su naši roditelji radili, nije bilo lako živeti u gradu gde je kriminal bio u punom jeku. Bilo je to opasno vreme. Postojala su dva puta ili da odemo na neki sport ili da nas neko uvuče u opasne zone života. U to vreme, nisu se naplaćivali treninzi samo u boksu. Odlučili smo da odemo u Radnički. Dejan je bio sportski tip, a ja sam više bio okrenut školi. Bio sam asmatičar, gojazan. Jednostavno, nisam bio za neki ozbiljan sport. Ali, životni splet okolnosti nas je doveo na Crveni krst…

Kako je počela vaša bokserska karijera?

-Na Crveni krst, koji je tada bio stecište istinskih majstora ringa, velikih šampiona, mog brata i mene dočekao nas je Dobrivoje Radanović. Ali, sa Milivojem Bašićem počinje prava priča. Mogu da kažem da je to jedan od najlepših perioda u mom životu. Boks nam je spasao živote, usadio nam je neke životne postulate kojih se i danas držimo. Da nije bilo upornog trenera Bašića ko zna šta bi danas sa nama bilo. Bio sam višestruki šampion države, tri puta osvajač ,,Beogradskog pobednika” učesnik evropskih i svetskih prvenstava. Oprobao sam se i u profi boksu gde sam imao deset mečeva i isto toliko pobeda.

Predsednik Vučić je nekoliko godina bio na čelu Bokserskog kluba sa Crvenog krsta. Po čemu pamtite taj period?

-U vreme kada je predsednik Vučić predvodio BK ,,Pinki” iz Zemuna, moj brat i ja smo imali otvoren poziv da pređemo u taj klub. Bilo je to 1999. dodine. ,,Pinki” nam je nudio odlične ugovore, dobra primanja, međutim, te godine počelo je bombardovanje naše zemlje pa se tako i nije ostvarila ta ideja, jer nije bilo ni ligaškog nadmetanja. Ali, samo nekoliko godina kasnije, sadašnji predsednik Srbije je imenovan za predsednika Radničkog. Iskreno to je bila ideja našeg trenera Milivoja Bašića, pokojnog generalnog sekretara Miladina Vasojevića, Dejanova i moja. Predsednik Vučić je čovek koji voli boks i izuzetno se razume u plemenitu veštinu. Puno nam je pomogao u tim teškim godinama, kada smo osvajali trofeje, jednom rečju, spasao je Radnički dubokog posrtanja.

Gde je danas mesto srpskom boksu u međunarodnim okvirima?

-Više nema onog boksa koga pamtimo. Nema ga jer ova današnja deca imaju sve: telefone, tablete, kompijutere, dobar život, šta će im muka i stres. A mi smo morali da se stalno borimo i dokazujemo da se probijala kroz ogromno životne izazove i prepreke. Nismo smeli da idemo nazad, to je bila sramota. Imali smo druge motive, želje i ambicije. Danas je boks po svim merilima najteži sport na svetu, današnja deca žive udobnim životom. Zahvaljujući ogromnoj brzi naše države, danas bokseri ne moraju da brinu da li će imati dovoljno para. Imamo sve, ali nemamo boksere. To jeste ogroman problem sa kojim moramo da se nosimo i borimo.

Regionalna liga je, kažu neki, potvrda da boks uvek spaja dobre ljude. Kakvo je vaše mišljenje po tom pitanju?

-Drago mi je da boks počinje da se budi u regionu, gde smo nekada imali velike evropske i svetske šampione. Regionalna liga je dobar projekat. Vreme je da boks krene sa ,,mrtve tačke”. Istina je da naši klubovi, koji danas imaju odlične uslove za rad i napredak, nemaju dovoljan broj kvalitetnih boksera, pa su zato prinuđeni da ,,uvoze” strance. Ipak, nadam se da dolaze bolji dani za srpski boks.

Bokserske mečeve na Crvenom krstu pratili su mnogi viđeni ljudi Beograda. Na mečeve Radničkog dolazili su doktori, advokati, glumci. Kakav je Vaš odnos bio sa Draganom Gagom Nikolićem?

-Mnoge životne lekcije sam naučio od našeg glumačkog doajena. Gaga je bio istinski šmeker Crvenog krsta, Beograda, čitave države. Često sam umeo da sa trenerom Bašićem provodim sate i sate posle treninga  u čuvenom restoranu ,,Potkovica” kod našeg prijatelja Popa. Tu sam proveo svoju mladost. Imao sam tu čast a i privilegiju da sam sedeo sa legendama Beograda: Gagom Nikolićem, Borom Todorovićem, Goranom Sultanovićem, Dušanom Prelevićem, čuvenim Čitom. U ,,Potokovicu” su dolazili advokati, praktično ceo Beograd, cela elita. Mnogo toga je moglo da se čuje i nauči…

Čemu vas je naučio naš čuveni glumac?

-Jednu pravu životnu lekciju: kako čovek može da bude velik a da ga narod voli. Naš Gaga je imao dušu kao Sibir, bio je gospodin, koji nikada nije rekao reč koja nije bila na mestu. Voleo je boks, bio je naš najveći fan. Velika mi je čast što mi je jednom prilikom uručio meni najdraži pehar trofej ,,Beogradski pobednik”. Šta da kažem, naš Gaga je bio jedna ljudska gromada.

Vaš odnos sa trenerom Bašićem ravan je onom koji imaju otac i sin?

-On je čovek koji je prvi odmah posle mog oca. To je moj Baka, koga ne odvajam od mojih roditelja, moga brata. Prijatelj za sva vremena. On me je naučio najvećim životnim lekcijama. Ako mogu da kažem da sam nešto uradio u životu to je pre svega zahvaljujući životnim smernicama mog dugogodišnjeg trenera. Možda u tom vaspitanju ponekad i nije birao reči. Sve što sam uradio u životu u najvećoj meri dugujem njemu. Iako na početku nisam bio njegov miljenik, zahvalan sam mu na svemu.

Koje su vam ambicije u životu?

-Da nastavim da se bavim politikom. Nakon šest godina ozbiljnog rada spremam se da odbranim doktorat na Političkim naukama. Završio DIF potom i master studije na Političkim naukama. U boks sam došao slučajno jednog dana. Zahvaljujući njemu dostigao sam najveće vrhove, pobeđivao sam svetske i olimpijske šampione, upoznao mnoge divne ljude i prijatelje, kumove. Ja sam sve svoje ciljeve ostvario. Ali, mogu još mnogo toga da pružim…

Sinovi vole džudo

Ivan Ribać ima sinove Vukašina i Jakšu koji su se oprobali u svim sportovima, ali su zadržali ljubav prema jednom borilalčkom sportu.

-Bog mi je dao osobinu da sam istrajan. Nadam se da će tako biti i sa mojim sinovima Vukašinom( 11) i Jakšom( 7). Oni su moja pokretačka snaga. Treniraju stalno, čini mi se da su prohodali u bokserskoj sali. Pustio sam ih da traže sebe vodioo sam ih na čak desetak sportova, na kraju pronašli su se u džudu. Trener im je Narandžić u ODžK Beograd. Idu dobrim putem.

Započnite diskusiju

Ostavi komentar