Ivan Vukomanović: Srpski fudbal je u velikom problemu, tonuće još dublje ako se ne dogode promene!

Ivan Vukomanović, bivši fudbaler Crvene zvezde, Bordoa, Antverpena i mnogih drugih klubova, a sada trener, upozorava da je srpski fudbal u velikom problemu i da će tonuti još dublje ukoliko hitno ne dođe do radikalnih promena.

Za situaciju u kojoj Crvena zvezda i Partizan dočekuju sutrašnji večiti derbi posle 17 uzastopnih pobeda napominje da nije normalna u zdravoj fudbalskoj sredini i da se stanje iz domaćeg prvenstva uveliko odražava na rezultate nacionalnog tima.

*Da li liga sa 20 klubova ima smisla kada nema ekipe koja može da se ozbiljno suprotstavi Crvenoj zvezdi i Partizanu?

– Apsolutno nema nikakvog smisla. To je jedan fudbalski apsurd. Ne postoji zemlja na svetu, bilo koji šampionat, gde drugoplasirani tim pobedi 17 utakmica za redom i ne smanji bodovnu prednost u odnosu na prvog. To stanje nije normalno i nije dobro čak ni za onog ko je prvi. Ova liga ništa ne znači ni Zvezdi koja se prošeta kroz nju. Čak je kontraproduktivna jer ne može da joj posluži ni za pripreme za evropski meč. Ova liga je veoma loša proba zadovoljavanja svih mogućih prijatelja i drugara koji su hteli da se takmiče u njoj. Vi ste time razvodnjili kvalitet, zna se da je pregršt utakmica namešteno, ne postoji kvalitetna infrastruktura, suđenje je loše, pa onda ne treba da se čudimo što nema ozbiljnog sponzora koji želi da uloži pare u takvu ligu.

*Da li tako slaba liga utiče na razvoj i formiranje mladih igrača?

– Nema dileme da ona kao prvo nema kvalitet, a kao drugo ne doprinosi ni podizanju kvaliteta igrača. U ovakvoj ligi Zvezda i Partizan uopšte nemaju takmičarski ritam već su skoro sve utakmice, osim derbija, na nivou prijateljskih utakmica ili na nivou treninga. U takvom stanju stvari ni klub, ni ekipa, ni pojedinačno igrači nemaju šanse da napreduju. To se pogotovo odnosi na mlade igrače.

*Kako gledate na to što Zvezda i Partizan više ni na gostovanjima u Nišu ili Kruševcu ne mogu da napune stadion?

– Svi već znaju dole u Srbiji, pa čak i vrapci, da je liga nameštena. Kada sam sa Zvezdom odlazio u Nikšić mi smo na terenu jedva izvlačili „živu glavu“, a bili smo presrećni da uopšte pobedimo 1:0. Sećam se i gostovanja i u Prištini, Novom Pazaru, Kuli, Subotici… Uvek ste znali da ćete tamo jako teško da osvojite bodove jer u tim klubovima igra četiri ili pet vrhunskih majstora fudbala koji su u stanju da na domaćem terenu uz domaće navijače ostvare rezultat. Takvih utakmica više nema.

*Šta je glavno što nedostaje srpskom fudbalu?

– Crvena zvezda i Partizan, da ne pričam sada o poslovanju i kako se tu upumpavaju pare, dovode strance sumnjivog kvaliteta i biografija, mediokritete, polufabrikante afričkog fudbala ili odakle god da dolaze. To su igrači na kojima klub ne može sutra da zaradi, koji ne mogu da ga u budućnosti dignu na viši nivo. Zanemaruje se ono što je najbitnije, a to je da zemlji kao što je Srbija nedostaje proizvodnja mladih i kvalitetnih igrača.

*Ali mi svakodnevno slušamo priču da smo prepuni mladih talenata i da ih imamo maltene višak za izvoz. Šta je tu tačno?

– Srbija je kao fudbalska sila Liliputanac, jedna mala statistička greška. Gorka je istina da mi kao Srbi nikada nismo bili fudbalska nacija. Problem u Srbiji je što ljudi iz Saveza i ostali ljudi iz fudbala ne žele to sebi da priznaju. Po mom mišljenju, fudbal u Srbiji je jedno veliko Potemkinovo selo, jedna zamazana slika iluzija u kojoj pojedini ljudi žive, a svakog ko pokuša da ih probudi iz te iluzije oni će da „masakriraju“, da sa njim obrišu pod, da ga provuku kroz blato. To smo najbolje videli sa Muslinom i Antićem kao selektorima. Pogledajte od Svetskog prvenstva 1998. koliko su Francuzi napredovali sa proizvodnjom igrača, pa Holanđani, pa ih sledili Španci, da ne pričam o Nemcima… Pogledajte Belgiju kako je prepoznala svoje mesto i rekla: „mi nismo fudbalska velesila“ pa rešili da proizvode mlade igrače, da ih dovedu na određeni nivo i prodaju nekoj od pet najjačih liga, a oni će onda da ih dalje formiraju i podignu na najviši nivo, a oni će nam se potom vratiti da igraju za reprezentaciju i tako ćemo doći do vrhunskog rezultata.

*Šta je onda najveća greška Srbije i kako smo došli do toga da duže od pola decenije nismo u stanju da proizvedemo čak ni desnog beka za nacionalni tim?

– Nismo fudbalska sila i nikada nismo napravili nijedan bitan rezultat u fudbalu kada je u pitanju reprezentacija. Ako gledamo od Svetskog prvenstva u Španiji (1982), uvek smo odlazili na velike turnire, ali su se neposredno pred njih pojavljivale frke, interesi, problemi, prljav veš, haos, intrige… Uvek ispliva prljav veš pred veliko takmičenje i uvek tamo nastane rasulo i odmah se posle prve faze vratimo kući. Ako u takvoj malobrojnoj naciji imate sreću, i to ludu sreću, da vam se rodi jedan Piksi (Dragan Stojković), Saša Ilić ili neko kao Luka Modrić u Hrvatskoj, vi se zahvalite Bogu što imate uopšte jednog takvog igrača. Jedan takav se rodi i to je to. A sve ostalo, a to su napadači sa dobrim kretnjama, sa dobrom završnicom, ofanzivni napadači koji su dobri u situacijama jedan na jedan, defanzivni igrači koji su dobri u situaciji jedan na jedan, bekovi koji znaju da istrče i naprave šansu – to sve trener mora da napravi. Mi kažemo nemamo beka, a jel znate zašto? Zato što ga nismo napravili. Pravo je pitanje zašto ni jedan domaći klub nije deset godina sposoban da napravi beka koji može da igra na nivou reprezentacije. A Srbija i dalje po starim principima iz prošlog veka čeka da joj se rodi desni bek u nacionalnom timu, kao što joj se rodio Piksi. Majstore, neće se roditi, treba da ga napraviš. Nemanja Vidić se nije samo rodio. Njega je napravio Slavoljub Muslin u Crvenoj zvezdi i svi oni treneri koji su ga pre njega vodili kroz mlađe kategorije, a i oni posle koji su ga nadograđivali. U moje vreme, posle pune tri ili četiri sezone u domaćem fudbalu Dejan Stanković je otišao u Lacio, Perica Ognjenović u Real Madrid, Ivan Tomić u Romu, ja u Bordo… A to je zato jer smo bili potpuno formirani kao igrači i mogli smo da odgovorimo zahtevima jačih takmičenja. Igračima se danas u ovoj ligi zatvara prostor da se formiraju.

*Kakva bi liga u Srbiji imala smisla?

– Sad je pitanje da li će se u Savezu pojaviti neki novi Kokeza, ali ako bude razuma, ova Superliga bi najviše smela da ima 10, maksimalno 12 klubova, nikako više. Uzor treba da nam budu Slovaci, Mađari, zemlje naše veličine, da vidimo kako su uredile stanje u svom fudbalu. Da Crvena zvezda i Partizan znaju da gde god da odu na gostovanje ne mogu da igraju protiv svojih filijala već protiv kvalitetnih klubova koji hoće da se bore za svoje bodove. Na taj način će i oni steći naviku da igraju na takmičarskom nivou i uslove da i u Evropi budu kompetentniji i da igraju na drugi način. Koliko god se sad Zvezda podigla i živela u iluzijama kao: „eto, mi smo protiv Milana odigrali super“, ma niste. Da bi ste rešili bilo koji problem, vi prvo morate da priznate da imate problem. Fudbalski radnici u Srbiji, ljudi koji vode i vedre i oblače već 20 godina,  još uvek nisu u stanju da sve ovo sebi priznaju. Ako bi to uradili, onda bi sebi zatvorili mogućnosti za malverzacije i mešetarenje. Fudbal će u Srbiji krenuti uzlaznom putanjom kada jednog dana, nadam se, pametni ljudi budu došli na bitna mesta.

Nema vizije za posle Katara

– Srbija trenutno ne može da se bori sa Portugalom ni na jednom nivou. Čak i kada dođe poslednje kolo u Lisabonu i da se čak u njemu i rešava ko će biti prvi u grupi, nemojte misliti da iz UEFA neće reći: „znate šta, mi bi pre da gledamo Ronalda na Mundijalu, nego nekog tamo iz Srbije“. Voleo bih da se Srbija plasira u Katar, ali kad se završe ove kvalifikacije, moje je pitanje za sve stručnjake koji vode srpski fudbal: Šta posle toga? Mislim da nema ni ideje, ni plana. I posle Katara će jedna grupa da ode, a ko će ih zameniti? Ranije su nam najbolji igrači bili u Interu, Mančesteru, Romi, Realu, a uskoro će nam najbolji igrati u Kazahstanu, Moldaviji i nekim drugim udaljenim mestima Evrope. Ako fudbalski ljudi u Srbiji to ne priznaju sami sebi, onda nisu normalni. Onda će biti sve gore i gore, kao u Mađarskoj posle Puškaša – tvrdi Ivan Vukomanović.

Zarada od Evrope nije rešenje

– Ako vama glavni sponzor lige Ling Long na godišnjem nivou nezvanično uplati oko 450.000 evra, to mu dođe oko 25.000 evra po timu. Ako je Zvezda od učešća u Ligi Evrope zaradila oko pet, šest miliona ove godine, ne računam Ligu šampiona koja je druga dimenzija, na čemu ste vi ustvari? Ni na čemu jer to nije dugoročno rešenje, mada Zvezda nema drugih mogućnosti osim evropskih mečeva i prodaje igrača. Klub u Belgiji koji uđe u plej-of domaćeg prvenstva na godišnjem nivou zaradi samo od TV prava osam miliona evra. Tu nisu uračunata sponzorstva, prodate karte za utakmice, transferi fudbalera i drugi prihodi. Zašto bi sad jedan Gent jurio rezultat u Ligi Evrope protiv Zvezde kada će više zaraditi u domaćem šampionatu. Njihova ideja je da kroz to takmičenje promovišu neke igrače koje će sutra prodati, ali sve osim Lige šampiona praktično nije bitno. Kada bi se u Srbiji napravila liga od 10 klubova, bez nameštanja, došli bi i sponzori. Kako su Hrvati došli do toga da prodaju prava TV prenosa za 100 miliona evra? Tako što su uredili svoju ligu. Poljaci uzimaju na TV pravu 190 miliona, ali to je zato što Legija kada ode i kod poslednjeg na tabeli zna da u gostima neće tek tako uzeti bodove – priča Ivan Vukomanović.

Onlajn novinar i publicista. Pionir ekologije i nezavisnog onlajn novinarstva u Srbiji, u službi istine, naroda, prirode i pravde. Osnivač Serbian Media Network medijske mreže.

Započnite diskusiju

Ostavi komentar