Jasmina Aleksandrov druga u Spartanskoj trci!

0
48

Srpska ultramaratonka Jasmina Aleksandrov osvojila je drugo mesto u Spartanskoj trci u Valčianskoj dolini u Slovačkoj.

Reč je o trci dugoj 47,35 kilometara bez mape i detalja trase sa 4.500 metara uspona i 60 prepreka, a Aleksanrova je kriz cilj prošla nakon više od devet sati.

„Ovo je već treća godina kako se takmičim u jednoj od najtežih terenskih trka na svetu – Spartan Race. Naučila sam da se spremam za neočekivano, da budem spremna na sve što može da me snađe i da adekvatno odreagujem na situaciju u kojoj se zateknem. Jedino što sigurno znam je da nema odustajanja, nema samosažaljevanja i nema demoralisanja. Telo prati šta um kaže, a ja znam da mogu. Poučena prošlogodišnjim iskustvom sa Ultra Beast trke, u kojoj sam otkrila neke svoje fizičke nedostatke, svesno sam radila celu zimu i proleće na poboljašnju performansi mog tela. U toku nešto više od 9 sati trčanja obuzimala su me razna osećanja i preispitivanja zašto to radim. Ipak, na kraju niko ne može da mi oduzme taj osećaj uspeha kada kažem sebi – ja mogu i uspela sam! Na kraju trke bila sam opijena endorfinom i srećna jer sam pobedila sebe, savladala teren i izbegla krize. Sve to i moj tim koji me je čekao na cilju su mi bili dovoljna nagrada, a saznanje da sam osvojila drugo mesto (u individualnoj open kategoriji) je zaista veliki podstrek za neka dalja takmičenja“, rekla je Jasmina Aleksandrov.

Jasmina je ovom trkom zaokružila tri godine prepune zahtevnih treninga i više od 20 istrčanih terenskih trka, koje su joj na kraju donele pozivnicu da učestvuje u elitnom takmičenju „Evropsko prvenstvo Reebok Spartan Race 2017“, koje će se održati u Kneževini Andori 16. septembra.

„Prepreke su bile pozicionirane tako da ih je bilo teško prelaziti, a ledeno hladna voda i vetar koji nas je sve vreme šibao učinili su svoje. Najteže su mi bile uzbrdice, jer kada po deseti put moraš uzbrdo pa nizbrdo, kroz šljunak, šumu, rastresite terene ili pesak, sve te to demorališe. Telo trpi sve, ali mentalno proživljavaš pakao. Bilo je toliko različitih terena po kojima smo se peli i sa kojih smo silazili, da bukvalno nisam znala šta mi je gore. Već na 30-om kilometru sam počela da osećam grčenje u kvadricepsima. Ultimativni test je bio na poslednjem velikom usponu na kraju zičare, nakon izlaska iz šume kada sam videla da još nije kraj. Jednostavno sam spustila glavu, stisla zube, viknula na sebe, nastavila ka gore i pala. Noga mi se „zaključala“, koleno izletelo, i usledio je nepodnošljiv bol. Grč, spazam, ne znam ni sama – sve. Mahinalno sam se okretala da vidim gde sam stala, da li sam upala u rupu i šta se desilo. Ležala sam u bolu i udarala nogu da je osposobim. Na svu sreću, momci iz Gorske službe su pritrčali i počeli smo da guramo kamenom medijalnu glavu koja se toliko zgrčila da je sve ligamenete povukla. Grč je popustio. Koje olakšanje. I onda pomisliš – šta sad? Ništa, 10-ak minuta konsolidacije i uživanja u pejzažima sa najviših vrhova, malo priče sa samom sobom i nastaviš da trčiš. Međutim, poslednju veliku nizbrdicu sam trčala, tj hodala unazad kako ne bih „punila“ prednje lože“, opisuje Jasmina još jedno u nizu spartansko iskustvo.

.

.

Izvor i foto B92

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here