Radio Sport

Jedini sportski radio u regionu!

Kakav fudbalski selektor treba Srbiji?

Kakav treba da bude naš selektor? Na to pitanje nikada nismo imali jasan odgovor. Zbog toga se dešavalo da nam reprezentaciju u fudbalu vode i pojedinci i komisije (odbori, privremeni stručni štab) i iskusni treneri, a i početnici, ličnosti za koje je bila celokupna javnost, kao i one koje nisu imale širu podršku. Nekad su se zvali savezni kapiteni, a nekad su savezni kapiten i selektor istovremeno postojali.

Sva ova neujednačenost nagoveštava i lutanja i raznovrsne puteve kroz koje je prolazila naša reprezentacija, na početku jugoslovenska, potom srpsko-crnogorska, a sada samo srpska.

Do 1930, dokle je sedište saveza bilo u Zagrebu, gde je i osnovan 1919, reprezentaciju su sastavljali ljudi iz tog grada. U međuratno vreme, pa i nešto kasnije, u fudbalu je bio običaj da savezni kapiten (u klubovima treneri) predlaže upravi sastav tima, a ona to odobri ili promeni.

Kada je Jugoslovenski nogometni savez (JNS), kako se zvao dok se Kraljevina Jugoslavija nije raspala 1941, premešten u Beograd, u Hrvatskoj se s tim nisu odmah pomirili, pa novo rukovodstvo i nije imalo drugog izbora nego da na sve dužnosti postavi ljude iz Srbije. Tako je i prvi Srbin koji je postao savezni kapiten (selektor) imenovan 1930. Bio je to Boško Simonović. On je, takođe zbog odbijanja hrvatskih klubova da daju igrače za potrebe saveza u Beogradu, sastavio reprezentaciju Srbije, koja je predstavljala Jugoslaviju.

U prvoj utakmici, odigranoj 13. aprila 1930. u Beogradu, do nogu je potukla Bugare – čak sa 6:1. Bio je to prvi i veoma ohrabrujući korak ka Prvom svetskom prvenstvu u julu te godine u Montevideu, gde su naši fudbaleri pobedili Brazil i u polufinalu izgubili od domaćina Urugvaja, potonjeg svetskog prvaka.

Od tada pa do izbijanja rata reprezentaciju su vodili uglavnom ljudi iz Beograda i uglavnom su se smenjivali Simonović i Svetozar Kika Popović, obojica članovi BSK-a. Uprkos neukaljanom imenu i nespornom ugledu u fudbalskom svetu, posle rata nisu dobili priliku da se ponovo oprobaju na toj dužnosti. Popović je, istina, uspešno radio u Crvenoj zvezdi, u poznije doba i u OFK Beogradu, a Simonović je jednu sezonu bio u Vardaru.

Po obnavljanju Jugoslavije reprezentacija je poverena njihovim učenicima Miloradu Arsenijeviću i Aleksandru Tirnaniću, koji su odmah po oslobođenju zasukali rukave da novoj vlasti prokrče put i u sportu. Prvi je posle nekoliko godina digao ruke od fudbala i posvetio se profesuri, dok je drugi čitav svoj radni vek proveo u Fudbalskom savezu Jugoslavije vodeći njegove razne selekcije.

Šezdesetih godina je prednost davana komisijama. Potom je rešeno da se to pitanje rešava preko javnog konkursa i Rajko Mitić je prvi izabran na taj način.

Kasnije prilike je opisao Vukašin Višnjevac, trener koji je sedamdesetih i osamdesetih godina s timovima prosečnih klubova zadavao muke onima iz „velike četvorke”. Evo kakvo je svedočenje ostavio u svojoj autobiografskoj knjizi „Od talenta do asa – kako?”:

„Početkom 1978. godine FSJ je birao novog selektora A reprezentacije Jugoslavije. U početku kampanje, bar sudeći po predlogu kadrovske komisije saveza, izbor novog saveznog kapitena je trebalo da bude samo ’stvar tehnike’. Trebalo je, ali nije! Planirano je da Izvršni odbor FSJ 4. februara samo ozvaniči inauguraciju Miljana Miljanića, a shodno predlogu FS Srbije i pomenute kadrovske komisije, čiji je Miljanić bio jedini kandidat. Stvari su, međutim, ubrzo krenule sasvim drugim tokom. Da bi Miljanić (ili bilo ko drugi) bio izabran, trebalo je da se usaglase ’sve republike i pokrajine’. Svima je, povrh toga, ostavljena i mogućnost da i sami, ako misle drukčije, predlože ’svog’ kandidata. Tako se dogodilo da FS Slovenije istakne kandidaturu Branka Elsnera, NS Hrvatske je predložio Antu Bićeta Mladinića, dok su savezi Makedonije i Crne Gore bili bez svojih kandidata.”

Kao trener mostarskog Veleža Višnjevac je tada bio kadar BiH:

„FS Bosne i Hercegovine nije predložio nikoga, ali se zvanično nije ni odrekao sopstvenog kandidata, odnosno prava da ga, ako se steknu okolnosti, naknadno predloži. Tražili su, u stvari, da se pre postupka izbora jasno istaknu kriterijumi i merila za izbor najpogodnije ličnosti, što ukazuje da je prerasla u vrlo razvijeno fudbalsko područje. Otuda je njihov stav, pored elemenata zdrave logike i principijelnosti, imao posebnu težinu. U kuloarima je nešto kasnije procurila vest da i BiH ima ’u rukama’ svoja dva aduta – Milaran Ribara i mene! Ja sam ovu vest, sasvim iskreno, doživeo kao ’grom iz vedra neba’. Iako me niko nije zvanično konsultovao ili makar nagovestio stav saveza, osećao sam se počašćenim, ali i zbunjenim.”

A, onda, ništa neobično za nas:

„Stvari oko izbora su ubzro poprimile, bar za mene, dodatne i još neočekivane dimenzije. Umesto ozbiljne stručne i javne polemike, na scenu su stupila raznorazna lobiranja i agitovanja koja su imala malo veze sa strukom kao takvom. To je doprinelo da se bukvalno preko noći sasvim ’ohladim’ od pomisli da budem izabran za saveznog selektora, pa je u medijima osvanula moja kategorična izjava: ’Sebe smatram još mladim i neiskusnim za ovakvu odgovornu funkciju.’”

Višnjevac je bio Miljanićev pomoćnik na Svetskom prvenstvu 1982:

„Ja i sad smatram da smo u Španiji, baš kao i osam godina ranije u SR Nemačkoj, imali jednu od četiri najjačih ekipa na finalnom turniru svetskog kupa. Oba puta smo kiksnuli na planu odnosa i discipline, činilaca koji su bar onoliko važni koliko su to fizička ili taktička priprema. Unutrašnja timska kohezija se ne stvara preko noći, ali se zato može urušiti u jednom trenutku, posebno tamo gde nema iskrene i bezuslovne saradnje između i unutar rukovodstva, stručnog štaba i samih igrača.”

Višnjevac je o tadašnjem rukovodstvu ostavio ovakvu ocenu:

„Bio je to i moj kraj saradnje sa FSJ. Nisam zbog toga žalio, naprotiv. Shvatio sam da meni tamo nije mesto i da je poslednja stvar koju ne samo ja nego i svaki drugi trener, koji drži do sebe, svog ugleda i svojih principa, sme da prihvati jeste rad u ’nefudbalskom’ ambijentu, posebno ako nema uslova i načina da na bilo šta bitnije utiče.”

Ako se poveruje ovim rečima trenera koji zna kakva je situacija iznutra, a nema razloga da se sumnja u ovu Višnjevčevu ispovest, objavljenu 2011, kada je stara epoha bespovratno prošla, a ova nova još nije nastupila, jasno je da naša fudbalska organizacija nikada nije bila onakva kakva bi trebalo da je. To je i suštinski razlog zašto nam je fudbalska reprezentacija nanela mnogo tuge i samo ponekad radost.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: