Sat vremena razgovora sa Željkom Obradovićem: Kao da smo mi neki indijanci, pa Jokić mora da trenira sa traktorskom gumom (FOTO)

Malo vremena sa velikim trenerom – Kako je izgledao susret Žoca i Telegrafa 4 godine posle naše posete Istanbulu: Otkrio je mnoge stvari o Feneru i Erdoganu, povratku pred Zvezdinu publiku, redu u Partizanu koji nikad nije došao na njega

Kada smo pre četiri godine posetili gospodina Željka Obradovićau Istanbulu, govorio je kako je cilj sa Fenerbahčeom evrotitula, ali je i dalje smatrao da je prepotentnost, ako imate ličnog vozača, što nikad u karijeri trenera nije želeo.

Titula sa Fenerbahčeom je osvojena 2017. godine, bez vozača kako kaže danas, ne ide nigde po Istanbulu.

Prema sportskoj statistici jedan je od retkih trenera u istoriji koji je Evropu u nekom sportu uspeo da pokori u rasponu od 25 godina.

One Partizanove 1992. kada je imao samo 32 i ove 2017. sa punih 57 leta. Ukupno, 9 puta kralj Evrope (i sa Huventudom, Realom, Panatinaikosom).

– Ima ona fraza iz filma „Doli Bel“, Svakoga dana, u svakom pogledu sve više napredujem – govori Obradović pošto nam se pridružio nakon završenog treninga u periodu odmora u Beogradu.

Foto: Milena Đorđević

– U mom poslu može mnogo da se nauči i dan, danas, sad kada sam na odmoru, pokušavam da sagledam stvari sa druge distance.

– Bolje vidiš nego što si video u datom trenutku. Tako se ponašam i to je verovatno rezultat tih 25 godina, kada je moj Partizan bio prvak evrope, a sada Fenerbahče.

RAZGOVOR SA ERDOGANOM I PUT SA 50 LJUDI U ANKARU

Tvrdi da je sada neuporedivo bolji trener nego tada. Trener kojeg usred svlačionice zove jedan Tajip Erdogan, najvažniji čovek Turske i oličenje njene moći u ekonomsko-političkom smislu.

Ne zove taj čovek baš svakoga na telefon.

– Čovek mi je doneo telefon da mi da priliku da porazgovaram sa predsednikom. Pozvao sam ga da dođe u našu salu, on je navijač Fenerbahčea.

– Pokazivali su mi dan posle finala, snimke iz velikih gradova. Bili su video bimovi svuda. I mladi i stari, kako su reagovali. Velike emocije. Taj rezultat je odjeknuo. Fener ima skoro 30 miliona navijača. Posle smo imali prijem, seli u avion i otišli u njegovu rezidenciju u Ankari. Delegacija od 50 ljudi, igrači treneri… Sa svakim je porazgovarao. Sjajan čovek – primetno sa velikim poštovanjem Obradović priča o najpoznatijem navijaču Fenerbahčea.

Zanimljivo je slušati kako u dahu najbolji trener Evrope priča o trenutku sa početka mandata u Fenerbahčeu, ali se seća i jednog razgovora u klubu na kraju ove istorijske sezone.

O 2013: Ja sam imao jasnu sliku zašto me dovode. Njihove ambicije i moje su se poklopile – osvojiti titulu. Trebalo je vremenena, ja sam potpisao početkom jula i bilo je nemoguće da se nešto promeni, odlučio sam se da odem da odgledam letnju ligu. Ostavio sam spisak čoveku koji je bio zadužen za pojačanja. Mirsad Jahović koji je u tom trenutku bio sportski menadžer kluba me je pozvao jednog dana i rekao kako se taj čovek ne javlja, nema ga… Čovek je otišao iz kluba, ja sam morao ispočetka.

O 2017: Ova sezona je konačno sve skupila. Imali smo dosta promena, možda i zbog sistema takmičenja u Evroligi. Pred početak plej-ofa i Panatinaikosa, u poslednja dva meseca smo bili neporaženi. I to je bilo lepo videti. Ali, kada se sve završilo ja sam rekao mojim ljudima, mi moramo da vidimo šta je bilo u toku sezone. Lako je setiti se zadnja dva meseca. ali, hajde da vidimo gde su bili problemi tokom sezone. Tako da smo u odnosu na to reagovali i pred ovu sezonu, stvarajući verovatno novi tim, s obzirom da dva izuzetno važna igrača iz tima su otišla, Bogdan Bogdanović i Ekpe Judo, ali smo uspeli da dovedemo neka pojačanja.

Smatra da je jedan od ključnih trenutaka sezone bio, pazite sad, kad je Fenerbahče na poluvremenu gubio 24 razlike od Gazijantepa.

– Posle 24 razlike, igrači izlaze, a navijači nas dočekuju kao da mi vodimo. Okrenuli smo tu utakmicu u drugom poluvremenu i vrlo lako pobedili. To je nešto što je dalo moral ekipi i meni pružilo mogućnost da kada treba da reagujem i da pričam sa igračima kao što je bilo u Atini (prvi meč sa Panatinaikosom u plej-ofu): „Pa dobro jel se sećate vi onog trenutka, sećate li se za koga igrate, da li se sećate koliko vam ljudi veruju. Vi morate to da imate u glavi i kada igrate. Ne može nijednog trenutka da bude malodušni, neborbeni… To su strašno bitne stvari.

KOLIKO GA JE ISTANBUL PROMENIO; JEDAN PROSEČNI DAN

Željko Obradović u razgovoru sa novinarima Telegrafa Foto: Milena Đorđević

Vozača kao što rekosmo na početku nikada nije voleo da ima. Sada je izuzetno zahvalan svima koji su mu rekli da bez „asistenta za volanom“ na Bosforu ne može.

– Kad sam došao, objašnjeno mi je da je nemoguće da se vozi ako ne živiš blizu hale. Ja sam nešto udaljeniji i prvi put imam vozača. Zadovoljan sam time, jer mi pomaže. Kad krenem na trening ili kad moram da idem negde na drugu stranu, u evropski deo, uvek nešto piskaraš uvek se čuješ s nekim. Meni je to uvek izgledalo prepotentno… kao… imaš vozača. Ispostavilo se da je dobar potez. Velika mi je pomoć. On zna i male ulice.

Njegovo radno vreme se ne meri u satima, meri se u rezultatima, koje ostvaruje kroz gotovo dvadeset sati radnog vremena.

– Obično u 9 sati me kupi vozač, ako imamo trening prepodnevni u 11. (Mislim da ću od ove sezone imati samo jedan trening).

– Moj ceo stručni štab je u kancelariji. Radimo video, tri čoveka su zadužena za video. Oni naprave šta je najvažnije da mi perezentiraju.

– Ja odgledam najmanje pet utakmica prethodnih od rivala sa kojim se sastajemo. Najmanje pet.

– Posle toga imamo uslove da malo istrčimo tu u blizini, zatim ručak, hvala bogu imamo u okviru same sale restoran. Uspeo sam sebi da u kancelariji nabavim jedan trosed, koji može da se razvlači i popodne moram da odmorim, to mi je ostalo još iz igračkih dana, jer mi treba zbog koncentracije. Dremnem, gledam malo snimak i onda pravimo plan i program za popodnevni trening koji je obično u sedam. Odradimo to, ostanemo još malo da proćaskamo, ja onda da li na večeru, da li… kući nikad nisam pre 22-23h i nikad ne ležem pre tri-četiri ujutru. Pet ujutru. Eto, to je otprilike dan. Košarkaški.

KOŠARKAŠKA FILOZOFIJA, O SKROMNOSTI I DANAŠNJIM KLINCIMA KOJI NE POČINJU TRENIRANJE BEZ OPREME OD 500 EVRA

Žoc je pomenuo knjigu Emocionalna inteligencija kao jednu kojoj se stalno vraća Foto: Milena Đorđević

Sva pitanja oko toga koliko se on promenio kroz godine i njegovi pogledi na košarku, svode se na sledeće veoma precizne redove.

– Menjaju se detalji. Polaziš uvek od individualnog kvaliteta. Oni (igrači) svi vole slobodu u igri. A zato moraš da imaš kvalitet. Igrači najviše vole da daju koš iz polaganja. A da bi to uradio moraš da igraš dobro odbranu. I to, u pripremnom periodu ide dosta dobro. A onda kada dođe prvi umor, onda prestanu da trče. Uvek će da prestanu da trče u drugom smeru. Kad treba da se brani.

– Onda se zaustavi trening: “Dobro, jeste rekli da volite da trčite”, hajde sada da trčimo. Ja volim agresivnu košarku. I sada kada su dolazili igrači u Fenerbahče, i ranije, pitaju me “gde ti mene vidiš”, ja uvek kažem gde god ti misliš da možeš da budeš, ja te vidim. Nemam nikakav problem, samo ti reci.

Voli individualnu improvizaciju na terenu, zato i smatra da je „dovoljno je da se dvojica organizuju. Samo da se pogledaju. Za aut je dovoljno trojica da se skupe.“

Ali Željko ne razume sledeću poruku koju nosi priča o mladom košarkašku Omeru Jurtsevenu, koji je odbio istorijski ugovor u turskoj košarci sa 17 godina.

– Igrali smo prijateljsku utakmicu sa Oklahomom, a on je imao 15 godina. Zadnja dva minuta, ja sam ga stavio i napravio akciju za njega da šutne za tri poena. Kad sam rekao šutnućeš za tri, on se okretao, gleda… ”jel ja?”. Rekao sam “ovo ćeš da pamtiš, igraš protiv Oklahome, imaš 15 godina”…

– Pre dve godine smo igrali protiv Bajerna prvo kolo Evrolige i bio je rezultat 19:11 za nas. On je bio prva izmena sa 17 godina u odnosu na Veselog i Judoa. Ja sam ga uveo, odmah je rezultat otišao na 19:19. Sve je bilo jasno, da će da ga napadaju, da će on da bude i u odbrani i u napadu problem. Uzeo sam tajmaut i rekao, “ovo smo već znali. Ajde da pomognemo Omeru, da mu pomognemo odbrambeno, da udvojimo, a ti igraj malo slobodnije u napadu. Promašio je jedan zicer, brzoplet šut.

– On je dete koje je sa 17 godina dobilo ponudu od nas na pet godina, neverovatan ugovor sa opcijom da maltene svake godine ide u NBA. On nije hteo da ostane, otišao je na koledž. Tamo je stagnirao, nije ništa igrao. Stvarno je to sve individualno.

NIKAD NIJEDNA PREMIJA IZ PARTIZANA ZBOG 1992.

Žoc sa generacijom Partizana posle čudesne 1992. godine Foto: MNPress/Nebojsa Parausic

Prisetili smo se situacije po osvajanju Evrolige 1992. godine kada i pored unosne ponude Huventuda Obradović nije otišao odmah u Španiju.

Željko se vratio 25 godina unazad i vratio u život jedan razgovor sa Kićanovićem.

– Kad voliš nešto, onda voliš. Kada smo osvojili sve tri titule, stigao je neki novac i ja sam rekao da se prvo da igračima, pomoćnim trenerima i svim ljudima iz kancelarije u Partizanu… Da će na mene doći red. Red nikad nije došao, ja sam ostao bez ijedne premije ikada ispolaćene.

– Bilo je nekog novca prethodnog da se živi, šta da radiš. Meni je to zadovoljstvo bilo najveće, da budem trener Partizana. I da bude s ljudima. Istina je da je Kića rekao imaš ženu dete, idi. (U trenucima kada je Huventud na kraju druge sezone zatražio ponovo srpskog trenera).

Potvrđena je čuvena anegdota da kada je kao mlađi igrao košarku u Čačku nije imao hrabrosti da traže pare od kluba za prevoz. Išao je peške na treninge u Borac.

– Ja sam stalno pričao da je moja majka oprala na ruke ko zna koliko dresova, šortseva, majica. Ja sam napravio karijeru koja realno kada sam počinjao nisam mislio da će da se desi. Ali, sreća i zadovoljstvo su u drugim stvarima. Uvek tako razmišljam. I upravo tad, ja sam bio srećan tad, voleo sam da igram košarku i nije mi bilo teško ni da idem peške na trening…

– Pričao sam mom sinu, a i sinu od prijatelja, pre dve godine kad smo bili na letovanju, „Vi volite košarku? Koliko dugo niste šutnuli na koš? 20 dana. Vi ne volite košarku.“

– Ja sam spavao sa loptom. Ja sam trenirao od ujutru do uveče. Kad nešto voliš, onda voliš. Da provedeš 20 dana, a da ne šutneš loptu, to nije moguće i nije normalno za nekog ko voli košarku. Kad imaš ljubav prema nečemu, onda je lako. Nije to materijalno najbitnije. Mi živimo u materijalnom svetu, ja sam srećan i zadovoljan što stvarno nemam ni najmanju vrstu tog problema, ali i što mogu da ljudima koje volim, da pomognem. Zato što znam koliko su to kvalitetni ljudi i siguran sam da je obrnuta situacija da bi to oni isto uradili za mene. I to me ispunjava. Ali, nije materijalno sreća.

BOGDAN VS GUDURIĆ? SAMO NE TO

Svestan je trener Fenerbahčea da je neminovno poređenje Bogdana Bogdanovića i Marka Gudurića koji na neki način dolazi na mesto Bogdana u turskog šampiona.

Foto: Marko Todorović

– Ono što ja ne bih voleo da Marko ima presiju poređenja sa Bogdanom, jer, svi će da porede. I to je logično. Ne bih voleo, jer on ima svoj put. S moje strane ako sam ga izabrao verujem da može da bude igrač, da pruži dosta Fenerbahčeu i verovatno bih bio najsrećniji ako bi napravio karijeru kao Bogdan.

Sa posebnim naglaskom na roditelje, priča o Bogdanu koji će od ovog leta nastupati u Sakramento Kingsima.

– Bogdanovi roditelji su izvanredni ljudi. Možda i prvi put u mojoj karijeri da sam se ja družio sa roditeljima nekog od igrača. I dan danas se družimo. Nijednog trenutka nisu dozvolili sebi da ulaze u priču „Bogdan igrač – Željko trener“ i šta se dešava. Baš smo nedavno bili zajedno, na rođendanu mog kuma Vlade Androića.

– Kad smo Bogdan i ja razgovarali jasno je rekao da želi da ide u NBA i njemu finansijski motivi nisu prioritetni. On ima želju i misli da će da uspe. Od njega zavisi.

Na interesanatan način objašnjava kako kroz svoje klubove pomaže srpsku košarku jer je u poslednje godine za tri igrača platio 3 miliona dolara (Bogdanović, Kalinić, Gudurić).

– Računica je vrlo jasna i ja sam to pokušao da objasnim ljudima. Cena naših igrača ovde kad igraju za Zvezdu i Partizan je takva kakva je, ali kada se se za njih interesuju neki klubovi onda je odmah drugačija i po pet, šest puta veća.

– Kad smo dovodili Kalinića mi smo u razgovoru bili sa par igrača koji su igrali po NBA i Evropi i njihove cene su bile 1,2 miliona evra po sezoni. Kalinića platismo milion, a kad se prevede na ugovor od tri godine to je 330 hiljada godišnje, plus njegov ugovor kakav je bio. Ispalo je da je Kalinić duplo jeftiniji od tog nekog igrača koga smo hteli.

– Bogdan je potpisao na tri, Kalinić na tri, evo sada Gudurić na četiri što je 250.000 evra obeštećenja Zvezdi plus njegov ugovor.

– Onda nama plate kad ode naš igrač u NBA. Takvo je tržište i drago mi je da su ljudi iz mog kluba prepoznali da mi radeći te stvari štedimo.

Upravo je vraćanje u Beograd u narednoj evroligaškoj sezoni tema koja često okuplja navijače, s obzirom na poslednji susret u Pioniru kada je vređan na meču sa Crvenom zvezdom. Žoc otkriva da se nedavno čuo sa predsednikom crveno – belih.

Foto: Marko Todorović

– Za mene je ta priča završena, nema razloga da se vraćamo. Čuo sam se sa Čovićem pre 10 dana. Pričali smo, sve je ok. Uzajamno poštovanje pre svega – rekao je on, nastavljajući o trenutnim situacijama u dva najveća srpska kluba.

– Zvezda je imala izvanredne tri sezone, šteta je što nisu ušli u plej-of jer su zaslužili. Igrali su zajedno nekoliko godina i vodio ih je Radonjić odlično. Ostali su bez srpskih igrača i to je problem, ali vidim da je strategija da se ponovo potpisuju naši igrači. Stranca uvek možeš da dovedeš.

– To je nekad bila praksa u Partizanu. Nema tu velike pameti, treba da se okrenu radu i da budu strpljivi. Muta to zna i zna da je veoma teško. Partizanu i Zvezdi želim sve najbolje, znaju put, rad i mladi igrači, a to moraju da prepoznaju navijači, pre svega Partizanovi, koje pozivam na strpljenje.

O Miroslavu Nikoliću, nekadašnjem asistentu u Barseloni 1997, kada je kao selektor Jugoslaviju vodio do titule na Evrobasketu:

U razgovoru sa Mutom Nikolićem i Darkom Rusom uoči OI 1996. godine Foto: MNPress

– On je trener koji ima toliko dobrih stvari urađenih. Uzme se CV i vide se rezultati. Radio je u velikim klubovima, ali i u malim sredinama gde je stvarao igrače. On kao trener mora da ima strpljenje. Ljudi iz kluba treba da prepoznaju njegov rad. Treba da nađu igrače koji žele da igraju u Partuizanu i da shvate da je to šansa.

Imali smo košarkaško pitanje o kojem jedan mag kakav je Obradović nije razmišljao: kako to da su uglavnom bekovi vrhunski treneri u košarci.

– To je interesantno, nisam o tome razmišljao, ali recimo Krešimir Ćosić je bio veliki trener. Prisustvovao sam seminarima, a i bio sam na treningu kad je on dolazio da radi sa nama na treningu. Tu je i Petar Skansi, ali da, ne mogu da se setim visokih igrača koji su uspešni treneri. To je pitanje za nekog da se ozbiljnije pozabavi time (smeh).

O OTKAZIMA U REPREZENTACIJI I JOKIĆU: KAD SAM VIDEO KAKO GURA ONU TRAKTORSKU GUMU…

Foto: Milena Đorđević

Srbija će kao u njegovo vreme selektorovanja biti jedan od glavnih kandidata za zlato u Turskoj u septembru, ali za razliku od ondašnjih generacija, ovde se često spominju otkazi.

– Najbitnije je da ovi igrači koji su nosioci budu tu. Čim su oni tu, to je garancija da možda da se napravi rezultat.

– Treba im čestitati na tome što su iz godine u godinu u reprezentaciji. Ti koji su najbitniji su tu!

Stvari su postale oštrije kada smo ga pitali da li to znači da Jokićevo neodazivanje nije problem.

– Jokić je izvanredan igrač, lično mislim da mu je igranje u reprezentaciji pomoglo. Moje viđenje je da je igranje za državu najveća čast u karijeri. Vidim da svi pokušavaju da nađu opravdanje za Jokića i njegov nedolazak, a ono što meni najviše smeta je kada mi pričaju priču kako on treba da radi individualno na sebi. Po progaramu trenera iz Denvera. Verovatno smo mi svi ovde indijanci.

– Završio je u maju, do jula ima dosta vremena i da se odmori. Da se razumemo, on je izvanredan dečko, dobro dete.

– Naravno da je reprezentacija s njim drugačija. Ali, što nikada nije bilo bitno Teodosiću da uzme pauzu? On ima pravo da kaže to, godinama je tu. Ili Stefan Marković. A onda kad Teo promaši jedan šut kažu: „Vidi ga ovaj, nema pojma“.

Poenta…

– Hoćeš specijalan program, radi ga pre podne, a popodne sa reprezentacijom. Sve to može kad igrač hoće. On dečko verovatno razmišlja na drugačiji način ili ga neko savetuje. Ja to poštujem, ali imam pravo na svoje mišljenje.

Printskrin: Facebook.com/NBA Magazine – Ball Don’t Lie

Nije ravnodušan ni prema novom sistemu FIBA kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Kao u fudbalu će se prekidati prvenstva i lige zbog kvalifikacionih mečeva.

– To je katastrofa, nema nikakvog smisla. Tu se postavlja pitanje da će neko da zabrani igračima da igra. Moj stav je da igrač treba da igra uvek, ali u periodu leta.

– Ali, da prekidaš usred sezone to je bezveze. Što sad Bogdan ne može da dođe iz NBA, a Kalinić mora da igra. To je njegova odluka, ali će verovatno klub da mu kaže ako se povredi „Izvini, sad traži pare od FIBA“. Ja ću da imam najveći problam jer imam 10 reprezentativaca.

– Što Evropska liga ne bi mogla da ima visoko mišljenje o svom takmičenju? Nego sad FIBA nema pare da plati plate pa pokušava na ovaj način. Kako će to da izgleda kad igrači igraju domaću ligu, pa Evroligu, pa onda odu da igraju za reprezentaciju. Kako će to da izgleda? Ko razmišlja o njima, igračima?

Svoje igrače, sa kojima voli da ode na večeru, za 25 godina nikada nije kaznio novčano, a ako se to dešava onda ima spremno rešenje.

– Obično ako bude neka kazna onda je to da izvedu ekipu na večeru. To uvek služi da se napravi dobra atmosfera.

GUČA JE POSTALA ISFORSIRANA, U KAFANI MORAŠ DA ZNAŠ DA UŽIVAŠ

Otkrio nam je Žoc da je do sada tokom ovog leta bio na šest svadbi i četiri rođendana. Kada je u Beogradu, prijatelji ne mogu da čekaju, a sa njima se posebno troši vreme uz dobru muziku.

Guča i truba su u njegovoj krvi.

– To je postalo malo isforsirano. Ja sam iz tih krajeva i ima taj odnos jer imam prijatelje trubače; Volim trubu i mislim da je to emocija. Trubu ne može da razume svako. Prošle godine su pisali da sam bio, a nisam, ali verovatno po navici.

– I ako odem, imam dve kafane, dva dobra prijatelja i sklonim se da budem neprimetan i tada može da mi prija. Ako su svi sa telefonima okolo i snimaju ako ću da ustanem i odigram, onda to nije zadovoljstvo.

– Odrastao sam u vreme čuvenih bendova iz stare Jugoslavije. Idoli, Prljavo kazalište, Električni orgazam, Film. Novi val. To je muzika na kojoj sam odrastao. Ali, ne možeš da pobegneš ni od kafane.

– Znam dosta pesama, živeo sam u kafani, živim i živeću u kafani. Kladim se sa pevačima: dam 50 evra za pesmu, ali ako ne zna mora da vrati 20.

Žocov recept za uživanje u kafani je kao u košarci, ali samo kada se čita. Treba znati.

– U kafani moraš da znaš da uživaš. Mora da postoji ritual. Ne može da se skače sa pesme Đoke Balaševića na Cuneta Gojkovića. Mora da postoji koncept. Ja ne mogu to da skačem s pesme na pesmu.

– Ja ćutim, slušam, dok ne dođe trenutak, i onda naručujem nešto sa ljudima kojima mi je prijatno.

Foto: Milena Đorđević

Stefan Milošević
Dragutin Stojmenović
Fotografije: Milena Đorđević

Izvor Telegraf

1 Comment

Ostavi komentar