Srpski fudbaleri na listi najboljih FIFA i „Frans fudbala“ kroz istoriju

Iako je Crvena zvezda 1991. bila najbolja u Evropi i na svetu, ni u izboru „Frans fudbala”, niti po proceni Fife, nijedan njen fudbaler nije bio prvi. – Zvezdan Čebinac prvi naš fudbaler iz stranog kluba na listi, a Nemanja Vidić prvi iz samostalne Srbije

Kada je kao glavni urednik pariskog „Frans fudbala” Gabrijel Ano, reprezentativac Francuske (1908–1919) i njen selektor (1945–1949), dao 1956. zadatak dopisnicima svog lista da izaberu najboljeg igrača Evrope za tu godinu okrenuo je novu stranicu u istoriji sporta.

Nije tada izmišljeno proglašavanje najboljeg među najboljima („Politika” je u to vreme već birala najboljeg sportistu Jugoslavije), nego je prošireno „igralište” na ceo kontinent (najboljeg francuskog fudbalera „Frans fudbal” počeo je da bira tri godine kasnije).

Na prvom spisku najboljih fudbalera Evrope nije bilo nikog iz Jugoslavije. Led je probio naredne godine (1957) Miloš Milutinović (Partizan). Dobio je četiri glasa (14–16. mesto). U godini svetskog prvenstva (1958) Vujadin Boškov (Vojvodina) imao je tri glasa (14–18).

Na naše fudbalere 1959. niko nije obratio pažnju, a 1960, kada je reprezentacija Jugoslavije na Prvom kupu evropskih nacija (evropsko prvenstvo) zauzela drugo mesto Borivoje Kostić (Crvena zvezda) bio je 12. sa sedam glasova, Dragoslav Šekularac (Crvena zvezda) 19–22. s dva, a golman Blagoje Vidinić (Radnički, Beograd) 23–26.

Šekularac je 1961. dobio pet glasova (10-16), a 1962. kada je briljirao na Svetskom prvenstvu u Čileu, sakupio je 26 i zauzeo četvrto mesto! Kapiten te naše reprezentacije, koja je bila četvrta na svetu, Milan Galić (Partizan) s deset glavova delio je osmo mesto. On se na listi našao i 1965. kada je imao dva glasa (17–24).

Iako su 1966. „crno-beli” igrali u finalu Kupa šampiona niko od naših nije se našao na listi, verovatno zato što te godine Jugoslavija, prvi put posle rata, nije igrala na svetskom prvenstvu.

Među onima koji su 1967. privukli pažnju „Frans fudbala” bio je Zvezdan Čebinac, bivši prvotimac Partizana i Crvene zvezde, koji je te godine igrao za PSV i Nirnberg. Imao je tri glasa (20–24).

Posle toga je usledila epoha kada je naš fudbal predstavljao Dragan Džajić (Crvena zvezda). Prvi put je to bilo 1968. i najbolji plasman do tada – treće mesto s 46 glasova. Bio je junak naše reprezentacije, koja je tada bila evropski vicešampion. Naredne godine je bio 12. sa šest glasova, 1970. šesti s 24, a 1971. s tri 15–17 (da je igrao u polufinalu Kupa šampiona protiv Panatinaikosa verovatno bi Zvezda ušla u finale, što bi, nesumnjivo, uticalo na glasače iz „Frans fudbala”).

Jedan glas je 1972. bio dovoljan za 18–27. mesto, 1973. doneo je 23–27, a 1975. godine u kojoj je prešao u Bastiju za 27–32.

S njim su na listi 1968. bili tadašnji kapiten Jugoslavije Mirsad Fazlagić (Sarajevo) i Ivan Osim (Željezničar) sa po jednim glasom (24–32), 1970. i 1971. s Josipom Skoblarom, bivšim fudbalerom OFK Beograda, a tada Olimpika iz Marselja, koji je delio prve godine s dva glasa 22. mesto, a druge s 18 šesto, 1973. i njetov saigrač iz Crvene zvezde Vladislav Bogićević dobio je jedan glas, i 1975, s Brankom Oblakom iz Šalkea (Zapadna Nemačka), kome je pripalo devet glasova i 11. mesto sa još dvojicom igrača. Oblak je kao igrač splitskog Hajduka godinu ranije imao jedan glas (19–23).

Ivan Ćurković, bivši golman Partizana, 1976. dao je ogroman doprinos da Sent Etjen igra u finalu Kupa šampiona, pa je dobio 12 glasova i s čuvenim Holanđaninom Krojfom delio sedmo mesto.

Safet Sušić je 1979. kao igrač Sarajeva i 1983. kao prvotimac PSŽ bio na 15. mestu (prvi put s pet glasova s još trojicom, a drugi s osam s još jednim fudbalerom). I Vladimir Petrović (Crvena zvezda) dva puta je bio među najboljima – 1980. je imao dva glasa (22–26. mesto), a 1981. pet (16–18). U drugom slučaju je četiri glasa dodeljeno Zlatku Vujoviću iz Hajduka (19–20). Vahid Halilhodžić, nekadašnji golgeter Veleža, 1985. je kao član Nanta ima dva glasa (21–28).

Dragan Stojković (Crvena zvezda) tri godine uzastopce bio je na listi. Prvi put, 1988, imao je jedan glas, kao i njegov saigrač, Dejan Savićević (20–24), drugi put, 1989, 19 glasova mu je donelo šesto mesto, a treći put, 1990, kada je prešao u Olimpik, dobio je dva glasa (12–17), koliko je imao i Robert Prosinečki (Crvena zvezda).

Najveće negodovanje kod nas je izbor „Frans fudbala” izazvao 1991. godine. Crvena zvezda je tada osvojila i Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup, ali Zlatna lopta nije pripala nikome iz tog tima. Darko Pančev i Dejan Savićević su dobili po 42 glasa (kao i Nemac Mateus). Ispred njih je bio samo Papen (141 glas), što je ovde shvaćeno kao utešna nagrada Francuzima (njegov klub Olimpik je baš pred „crveno-belima” pokleknuo u borbi za zvanje evropskog klupskog prvaka). Prosinečki (34 glasa) bio je peti, a Miodrag Belodedić (15) osmi. Od tada se više nijedan član nekog našeg kluba nije našao u takvom društvu.

Savićević je kao fudbaler Milana 1994. dobio osam glasova (9–10. mesto), a 1995. je imao 12  (16). Predrag Mijatović, ranije igrač Partizana, je 1996, kad je iz Valensije prešao u Real, imao devet glasova (16–17), 1997. je dobio 68 i bio drugi, a 1998, kada je svojim golom posle 32 godine vratio Madriđanima titulu evropskog prvaka, dobio je 10 glasova (16–17). Siniša Mihajlović, bivši igrač Vojvodine i Crvene zvezde, 1999. je kao prvotimac Lacija dobio 12 glasova što mu je donelo 13. mesto.

U ovom veku samo su dvojica naših igrača, po proceni „Frans fudbala”,zaslužila da se nađu među onima koji su obeležili neku godinu u svetu fudbala. Dugogodišnja uzdanica Mančester junajteda Nemanja Vidić, bivši prvotimac Crvene zvezde i Spartaka, prvi je upisan kao predstavnik Srbije – 2009. je s osam glasova s još dvojicom bio 16. Prošle godine je Dušan Tadić (Ajaks), nekada fudbaler Vojvodine, s pet glasova delio 20. mesto.

U Fifinom izboru samo je jedan fudbaler iz naše zemlje bio među najboljima. Robert Prosinečki je posle trijumfa s Crvenom zvezdom u Kupu šampiona 1991. otišao na letovanje u Španiju, pa ostao u Realu, dočekao kraj godine kao četvrti na svetu (38 glasova).

Mijatović bez trofeja zbog promene pravila

Od 1956. do 1994. „Frans fudbal” (njegov višedecenijski dopisnik iz Jugoslavije bio je Jovan Veličković, koji je najveći deo novinarske karijere proveo u nedeljniku „Tempo”, čiji je izdavač bila „Politika”) birao je najboljeg fudbalera Evrope od Evropljana koji su igrali u klubovima sa Starog kontinenta. Igrači s drugih kontinenata su dolazili u obzir samo ako su dobili državljanstvo neke evropske zemlje. Od 1995. je dozvoljeno da mogu da budu birani i igrači iz celog sveta pod uslovom da su članovi nekog kluba u Evropi. Da nije to uvedeno Mijatoviću bi 1997. pripao trofej, jer je više glasova od njega tada dobio samo Brazilac Ronaldo (te godine igrao za Barselonu i Inter). Od 2010. do 2015. ovaj list je zajedno s Fifom, koja je 1991. počela da proglašava najboljeg igrača na svetu, dodeljivao Zlatnu loptu, a od 2016. ponovo samostalno njegovi novinari i dopisnici glasaju za najboljeg fudbalera, ali ne više Evrope, nego sveta. Posle razdvajanja i Fifa je nastavila da promoviše po svom nahođenju.

„Ispravljanje” istorije

Povodom 60-ogodišnjice postojalja „Frans fudbal” je rešio da ispravi istorijske „nepravde”, jer do 1995. njegovu Zlatnu loptu nije mogao da dobije niko ko nije imao pasoš neke evropske države. Po tom naknadnom merenju trofej su dobili Brazilci Pele za 1958, 1959, 1960, 1961, 1963, 1964. i 1970, Garinča za 1962. i Romario za 1994. i Argentinci Kempes za 1978. i Maradona za 1986. i 1990.

Južnoameričko biranje

Najboljeg fudbalera Južne Amerike počeo je da bira 1971. list „Mundo” iz Karakasa (Venecuela). Međutim, 1986. je konkurenciju počeo da mu pravi „Pais” iz Montevidea (Urugvaj) s tom razlikom što kod njega u obzir dolaze samo južnoamerički fudbaleri, koji igraju za klubove sa svog kontinenta (sada to pravo imaju i ako igraju u Meksiku, pošto njegova reprezentacije od 1993. stalno učestvuje u prvenstvu Južne Amerike, a njegovi klubovi u južnoameričkom klupskom šampionatu). Venecuelanci su prestali 1992, pa se izbor u vreme „dvovlašća” smatra za nezvaničan.

„Frans fudbal” odustao od Afrike

„Frans fudbal” je od 1970. birao i najboljeg fudbalera Afrike. Od toga je odustao 1994, pošto od 1992. godine Afrička fudbalska konfederacija (CAF) to sama radi.

Šta mislite o ovome?

Ostavi komentar