„Nedeljnik” je u Istanbulu posetio najtrofejnijeg srpskog trenera koji je pričao o sportskim uspesima i neuspesima, istoriji naše košarke, o Atini 1995, o Novom Sadu 2005, kao i o politici i patriotizmu, bombardovanju, devedesetim, medijskoj slici Srbije i tome kako mu danas izgledaju njegova zemlja i njegova dva grada, Čačak i Beograd
Posle utakmice Crvena zvezda – Fenerhbače, srpski trener na privremenom radu u Turskoj, Želimir Obradović našao se u centru pažnje.
Obradović je na samom početku razgovora za „Nedeljnik” rekao da je za njega ta priča o svemu što je pratilo nedavnu utakmicu sa Zvezdom završena.
– Javili su se Neša Ilić i Nebojša Čović. Veče posle toga bio sam u kafani do kasnih sati sa trenerom Dejanom Radonjićem. Tu je kraj i završena priča – rekao je Obradović.
– Meni smeta što u srpskom društvu postoje ozbiljne podele. Jedna od tih je i ona na Partizan i Zvezdu. Da ponovim, bio sam prisutan i kada su neki navijači Partizana vređali neke ljude. Uvek sam uticao da, ako moji navijači nekoga vređaju, probam da to stopiram. Imam velike prijatelje među navijačima Zvezde i dobio sam mnoge poruke u kojima mi se izvinjavaju. Radio sam u Panatinaikosu koji ima veliko rivalstvo sa Olimpijakosom. I mnogo, mnogo navijača Olimpijakosa mi je prilazilo u želji da se slika sa mnom. Zato što su prepoznali ovo o čemu pričam i da nikada nisam rekao ružnu reč o njima – dodao je Obradović.
Naš proslavljeni trener koji je s nekoliko klubova osvajao evropske titule je odgovorajući na pitanje merenja srpstva koja su se pojavila posle ove utakmice sa Zvezdom rekao da ga to ne zanima i da su priče o tome ko je veći ili manji Srbin postale otužne.
Želimir Obradović se u intervjuu za „Nedeljnik” osvrnuo i na devedesete kada je Srbija bila okovana embargom i ispričao sa kakvim su se predrasudama on i njegova porodica susretali u inostranstvu.
Otkrio je kako je Italijanima objašnjavao da su zapadni mediji prepuni propagande baš kao i oni Miloševićevi.
– Kod nas je u Srbiji bila propaganda 1999, ali je bila i u zapadnim zemljama. Jedan veliki italijanski novinar otišao je u Beograd, na Brankov most, i napravio reportažu posle koje je moj pomoćni trener došao kod mene i rekao: „Izvini, sad shvatam šta se dešava” –rekao je Obradović u intervjuu za „Nedeljnik”.
On se u velikoj priči za „Nedeljnik” vratio na prvi veliki košarkaški uspeh reprezentacije Srbiji, posle raspada Jugoslavije, onaj u Atini 1995. koji je pratila euforija i spontani doček ispred skupštine, ali i na tragično evropsko košarkaško prvenstvo u našoj zemlji 2005. apostrofirajući sebe kao najvećeg krivca.
– Najodgovorniji za ovaj neuspeh sam ja jer sam do kraja živeo u zabludi da činjenica što igramo kod nas ne može da dovede do toga da neki igrači pokazuju toliku netrpeljivost jedni prema drugima. Ja sam u pripremnom periodu neke igrače stavio zajedno u sobu, s kapitenom i igračima za koje se sumnjalo da mogu da budu u nekom smislu problematični obavio sam razgovor – opisao je Obradović razloge neuspeha 2005. na EP u Srbiji.
Obradović je tokom intervjua izašao iz „reketa” i dotakao se sadašnjosti opisujući medijsko stanje u Srbiji ali i kako mu izgledaju dva najbitnija grada – Beograd i Čačak za koji je rekao:
– Čačak je u moje vreme bio grad pun života. Živelo se lepo, ljudi su imali mogućnost za normalno letovanje i zimovanje. Toga sada nema više. Sada nema posla, nema života.
U svom najvećem intervju za srpske medije on je pričao i o druženju sa DraženomPetrovićem, Duletom Vujoševićem, Dudom Ivkovićem, Savovićem i Bogdanom Diklićem, šta je za njega jugonostalgija, šta je danas najveći problem Srbije, ali i da li misli da bi velika Jugoslavija mogla da se nosi sa Drim timom na meču koji se nikad nije dogodio, na Olimpijskim igrama 1992…
Ostavi komentar