Radio Sport

Jedini sportski radio u regionu!

Zvonko Milojević otvorio dušu za Telegraf, 9 godina od stravične nesreće: Lekari su mislili da neću moći ni da pričam, ali ja sam Srbin i Ciganin! (VIDEO)

Legendarni golman Zvezde nema nameru da odustane od velike želje da ponovo čvrsto stane na noge. Bori se Miloje, iza sebe ima porodicu, prijatelje i armiju navijača. Uz njih, već je potukao sve prognoze koje mu nisu davale šanse da uopšte do ovakvog razgovora dođe.
U pitomom selu Voljavče, nadomak Jagodine, nije bilo teško pronaći kuću Zvonka Milojevića. Svi meštani dobro znaju gde živi svetski šampion, čovek jači od nevolje koja ga je snašla i od crnih lekarskih prognoza, koji je karijerom obuhvatio više nego dobar deo postbarijevske istorije Crvene zvezde.
Širok osmeh dobrodošlice i čvrst stisak ruke pri susretu odali su utisak da Zvonko i dalje živi u ritmu pesme „Bori se Miloje“ koju su mu Delije ispevale. Nije bilo trenutka kada bi klonuo duhom od zloslutnog 15. novembra 2007. kada je doživeo tešku saobraćajnu nesreću kod nemačkog Ahena, i to mu se vratilo.
Balkanski prkos bio je jači od nemačkih prognoza da će ostati prikovan za krevet, bez mogućnosti da govori, kada je na njegov automobil naleteo poljski kamion.
– Borim se! Kako da ne, šta bih drugo mogao? Prošlo je punih devet godina i sećam se buđenja iz kome u kojoj sam bio 12 dana. Mogao sam lepo da kažem i kako se zovem, i kako mi se zovu roditelji, supruga, brat i sve što su me pitali. Bili su u čudu kako je to moguće? A ja sam em Balkanac, em Srbin, em Ciganin, pa gde ćeš bolje! Niti pijem, niti pušim, niti kockam. Govorili su da neću moći ni da se hranim, ni da pričam ni da sedim… Trebalo bi sad da pocepaju diplome, pogotovo oni doktori u Nemačkoj koji su to prognozirali! – raspoložen je bio Miloje, dok je detaljnije pojašnjavao najvažnije kutke dnevnog boravka.
Iznad samog kreveta dominira uramljeni dres Dejana Stankovića sa reprezentativnog oproštaja, iz Novog Sada sa brojem 103, uz mali isečak iz novina o omiljenom automobilu Audiju A6, dok je sa druge strane prostorije grafika portreta uz grb Crvene zvezde.
– Pošto ne mogu da uramim celog Dekija, uradio sam to samo sa dresom. A sa druge stane je portret koji su mi uradile Delije iz Požarevca. Moja je želja bila samo da uz sliku bude i grb Zvezde, jer da nije nje, ni ja ne bih bio to što jesam – u jednom dahu priča Milojević, tako da se i kroz njegov sve bolji govor skoro i zaborave posledice strahovitog udesa.
I ruke koje su krotile penale na Kamp Nou i Old Trafordu imaju sve bolju motoriku. Miloje je nekada mogao i da sanja da olovku uzme u ruke, sada slobodno vreme prekraćuje uz ukrštene reči i sudoku, ali mu je jedna zabava posebno ostala draga.

– Najviše volim karte, kad me neće, pa kad lupim rukom o sto, ne da bole… A kad pobedim, sreći nema kraja! Taj sportski duh mi je ostao u krvi, ne volim da gubim, pa to ti je!
Taj duh počeo je da se gradi protiv Kelna na vatrenom krštenju.
– Najmlađi sam golman u istoriji Zvezde koji je debitovao za prvu ekipu. Da budem isren, koliko god da sam imao kvalitet, nikad tu šansu ne bih dobio da se nije povredio Stevan Stojanović. Povredio je koleno, Kaluđerović nije imao utakmice u nogama, pa se meni ukazala šansa. I dobro se sećam komentara koji su usledili, da je Zvezda izgubila od Kelna, ali je dobila Milojevića. To mi je bila prekretnica, ili mač sa dve oštrice, jer se od mene mnogo očekivalo.
„Dete iz Svetozareva“ na novu šansu strpljivo je čekalo. Bolju priliku nije moglo da dočeka, jer je Vladica Popović poverenje ukazao u Tokiju, kada je Kolo Kolo počišćen u borbi za Interkontinentalni kup.

  • Posle sam otišao u vojsku, i naravno kada sam se vratio Zvezda je osvojila Ligu šampiona (smeh). Šalim se, godinu sam proveo u Somboru, prekomandovan sam u Mostar, pa sam onda bio u sportskoj četi na Banjici, nju je vodio Stane Karasi. Tačno se služenje vojnog roka završilo 25. maja, a 29. je Zvezda uzela titulu u Bariju. I šest meseci posle toga, budem akter u Tokiju. Eto kako u sportu i fudbalu sve ide brzo, od vojske do svetske titule za pola godine! Ta utakmica mi je možda najdraža jer smo je i dobili i jer niko nikada neće dobiti ovde priliku da to ponovi. To je uspeh generacije koja se stvarala godinama i koja je sankcijama sprečena da još toga osvoji.

To je bilo jasno već 1992. godine, kada je šamar sankcija i ratne realnosti zahvatio sve sfere društva.

  • Meni je i tada bila čast da igram u Zvezdi i budem prvi golman i kapiten. Nije bila mala stvar da predstavljaš ekipu za koju navija više od 50 posto stanovnika u Srbiji. Znam i kako sam se osećao kada sam otišao u Anderleht posle Zvezde, uvek sam mogao to ponosno da istaknem i da se zna na koga se misli. Jeste bilo teško, ali su nas držali drugarstvo i duh. Imali smo za trenera Milana Živadinovića… To je bio toliko interesantan trener, nikada njegovi treninzi nisu bili dosadni, uvek je nalazio način da te motiviše. Sa njim je bilo lakše prevazići stanje i u klubu i u državi.

Naravno, sa najvećim ponosom Zvonko govori kada na red dođu velikani iz Španije i Engleske.

  • Niko nikada nije odbranio penal na ta dva stadiona dva velika kluba, možda i najveća u Evropi! Meni to jeste pošlo za rukom, ali sam imao i ludu sreću. Imam običaj da kažem, penal možeš da odbraniš samo ako igrač loše šutne. Ako šutne dobro, možeš da budeš i Lav Jašin, ne vredi ti… Možda je draži samo penal u Mančesteru, u pitanju je finale Superkupa, na početku moje karijere. I dalje žalim što nismo imali šansu za revanš na Marakani. On nije održan zbog sankcija, bila bi puna Marakana, dobili bismo ih i postali prvi klub koji je objedinio titule prvaka Evrope, sveta uz trofej Superkupa! Retko ko bi to mogao da ponovi.

VIDEO 
Najživopisnije je bilo u radu sa možda i najatraktivnijom figurom srpskog fubala, Milanom Živadinovićem.

  • Svaki put smo posle treninga imali običaj da izvodimo slobodne udarce sa ivice šesnaesterca, i kada bih mu ja odbranio udarce, on je morao da radi sklekove i trbušnjake. Zato sam i mogao da mu kažem: Zahvaljujući meni, imate dobru liniju! (smeh) I inače, nikada nisam imao konflikt sa trenerima, uvek sam hteo da budem primer ostalim igračima, zato mi je ukazano i poverenje da nosim kapitensku traku. Nikada nisam davao ljudima motiv da me neko ogovara… Svi sa kojima sam radio bili su kvalitetni i imali su štofa da iz igrača izvuku najviše.

Zaustavljao je Milojević najveće asove svetskog fudbala, ali su mu posebno u sećanju dvojica golgetera – sa jednim se susretao samo na treninzima.

  • Najopasniji su napadači koji ne čekaju samo da im se napakuje lopta već i umeju sami da kreiraju, predriblaju i stvore šansu. Alen Bokšić i Vladan Lukić su bila dva najbolja centarfora. Imao sam sreću da igram u Zvezdi i da se ne suočavam sa Lukićem, inače ko zna kako bi bilo. Povrede su ga omele, on me je podsećao na Milka Đurovskog, pored znanja je imao odličan osećaj za prostor. Milko je imao fudbalski bezobrazluk, onu pozitivnu sportsku drskost, nešto slično imao je i Vladan…

Tokom priče, pored brižne supruge Marine, kroz stan su stidljivo „protutnjali“ naslednici Magdalena i Mladen, Zvonkova najveća motivacija. Posle sportskih tema, inicirali su povratak na priču o podvigu koji je posledica neverovatne snage volje.

  • Pristalica sam toga da ja vladam problemom, a ne da problemi vladaju mnome. Ne dozvoljavam sebi da padnem u bedak i razočarenje! Eto, sada sam došao do toga da mogu da vozim i auto, srećan sam što mogu da odem do Beograda i nazad bez problema. Dva meseca godišnje koristim za odlazak u Ribarsku banju kako bih iskoristio sve pogodnosti za oporavak. I dalje imam veliku želju da napravim makar tih 10 koraka, ali povreda je bila toliko teška i takve prirode da su male šanse. Ne očekujem previše u budućnosti, ali se nadam da će ići željenim tokom. Nemam velika očekivanja samo da se ne bih previše razočarao. Realan sam.

Kad su u pitanju razočaranja, sa setom je Milojević govorio i o neslavnoj letnjoj epizodi voljenog kluba.

  • Zvezda je najveća sreća, ali i najveća tuga i žalost. Kad Zvezda pobedi nema granice sreće, kada izgubi tugujem kao i svi… Ostaje žal za Ligom šampiona, ali i nada da će u skorije vreme, ukoliko se igrački kadar održi u nekoliko godina, biti ostvaren san. Uz prava pojačanja moglo bi nešto da se promeni…

Zvonko je na životnom polju jedne granice prevazišao, sada je na Zvezdu red da učini isto na sportskom i usreći ga. Nešto slično mogla bi da učini i reprezentacija koju vodi njegov nekadašnji trener Slavoljub Muslin. Kada je vreme u subotnjem druženju već dobro proletelo, požurili smo kako bismo i Milojeviću ostavili vreme da se pripremi za duel sa Velsom. Nakon utakmice, setili smo se i njegovih reči.

  • Bod bi bio kao kuća, ali samo ako izginemo idući na pobedu. Ako budemo išli svesno na bod, neće se dobro završiti.

Tako je i bilo, a pred čitaocima Telegrafa danas će biti još dve priče – o crno-beloj braći iz Partizana koja su dirnula Milojevića, ali i o kumstvu za sva vremena, sa Dejanom Stankovićem.
(B. Vinulović)
Izvor i foto

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

%d bloggers like this: